ДЕДАМРАЗОВСКА

Александрија је ушла у дневну собу и нацртала се испред телевизора. „Тајо”, питала је умиљато, „хоћемо ли ићи да видимо јелку?”

Искривио сам врат, глумећи да ме занима шта говори лик са екрана. Александрија је поновила моју кретњу.

„Већ сам је видео”, рекао сам.

„Али ја нисам!” подвикнула је, раширивши руке. Очи су јој биле велике и прелепе, исте мајчине.

„И није нека, право да ти кажем”, наставио сам да је зачикавам.

„Тајо!”

„Што те мама не води?”

„Знаш да се мама плаши мрака”, рекла је и пришла фотељи са којом сам срастао. „Обећала ми је да ћемо ићи сутра, а ја желим сада, да видим како сија.”

Погледао сам у сат на зиду. Седамнаест и четрдесет, ноћ само што је сазрела над крововима. Било је сасвим довољно времена за шетњу до парка.

„У реду”, рекао сам. „Тамо и натраг, на брзину, нема задржавања.”

Поскочила је од усхићења. „Само двапут да ме усликаш”, цикнула је, „онако како ти умеш, испред јелке!”

„Трипут!”

„Договорено!”

Пожурила је у предсобље да се обује. А ја сам отишао до кухиње, где сам изабрао највећи нож који смо поседовали, па га пажљиво умотао у крпу. Не би ваљало да га дете види, а још мање да се посечем. Татјана је стајала поред шпорета и шерпе са пуњеном паприком. Забринуто ме је погледала.

„Шта мислиш”, прошаптала је, „хоћете ли видети деда мраза?”

„Надам се да нећемо”, одвратио сам. „Вести га нису помињале.”

„Добро је.”

„Не брини. Нећемо се дуго задржати.”

Пола сата касније били смо у парку. Стигли бисмо и раније да се нисмо задржали испред излога продавнице играчака. Александрија га је детаљно проучила и нимало дискретно нагласила шта планира да нађе у пакетићу. Срећом, изабрала је нешто што смо јој заиста могли приуштити.

А јелка ко јелка, она коју су користили већ пету годину заредом, три метра висока и украшена трептавим лампицама и златним куглама. Звезда на њеном врху посебно је очарала Александрију. Упирала је прстом у њу и жалила што не могу да је подигнем толико високо да је додирне. А ја сам се смешио, не желећи да јој кварим радост. Деца свет виде другачије од нас и добро је што је тако.

Температура је убрзано падала, али се у парк сливало све више народа. Гласови, цика и прасак понеке петарде почели су да ме иритирају. Више пута сам гласно негодовао, опомињући Александрију да убрзо морамо кренути натраг. Није ме слушала. Срела је пар другарица из разреда, па сам их сликао до изнемоглости. Клик, клик, клик, никад краја кликтању. Расвета је била лоша и већина фотографија није успела. Ипак ниједну нисам избрисао, никада то нисам радио ако је она била на њима.

„Деда мраз!” наједном се чуо узвик.

Људи су стали да се осврћу. Неко дете је заплакало, а ја сам постао свестан неугодне тежине ножа у унутрашњем џепу јакне.

„Ево га деда мраз!”

Зграбио сам Александрију у наручје пре него што је кренуо стампедо. Сви су вриштали, и млади и стари. Парк се затресао од топота стотина ногу. Потрчао сам, био ударен са леђа, занео се, па наставио да се гурам. Талас безумне масе понео ме је у супротном правцу. Александрија је плакала на мом рамену. „Не дај ме, тајо, не пуштај ме!” Испред мене нашла се старица што је дозивала полицију. Заобишао сам је и прескочио пијаног омладинца уваљаног у сопствену повраћку. Запитао сам се откуд сам се опет обрео код шљаштеће јелке. Тамо сам га и угледао. Црвена одећа на њему била је улепљена скорелим блатом и у ритама, а он сам огроман и задригао до пуцања. Дуга и прљава брада вукла се за њим. Негде је изгубио капу, па му је ћела сијала попут лампиона са новогодишњег дрвета. Нисам сигуран, али убеђен сам да је режао. Вукао је по бетонској стази џак за којим је остајао крвав траг. Испружио је руку ка нама. Квргави прсти заграбили су празан ваздух. Лице му се згрчило толико да није личило на човечје. Почео је да нас дозива. Александрија је вриштала тик уз моје уво. Потрчао сам из све снаге, што даље одатле. Звук полицијске сирене приближавао се. Имао сам утисак да смо једино моја малена и ја остали у парку са том погани. Успео сам да се изгубим. Иза неког стабла видео сам ноге на трави. Прошао сам туда. Није било ничега другог. Само ноге, ко зна чије, истргнуте.

Самртни крик проломио се парком.

Око нас су се њихале голе гране и тама је била језива. Зауставио сам се, дрхтећи, а онда спустио Александрију на земљу. „Идемо кући”, продахтао сам, „у реду?”

Безгласно је ридала, али није скидала поглед са мене. Није стигла да ми одговори. Мршава, дуга рука у црвеном изронила је из мрака и шчепала капуљачу њене јакне. Повукла ју је из мог загрљаја. Још један деда мраз, кракат и згрчен попут нараслог паука. У магновењу сам приметио зубе што су шкљоцали ка Александиријином грлу.

Бацио сам се на њега без размишљања. Ноктима друге руке ми је изгребао лице док сам покушавао да ослободим Александрију. Вриштала је, вриштао сам и ја, вриштао је и деда мраз. Крв ми је потекла са чела, пред очима ми се зацрнило, али нисам се предао. Успео сам да га оборим и притиснем му груди коленима. Нимало нежно сам бацио Александрију што даље од нас. А онда сам, немам појма како, заиста немам, извукао нож из џепа. Прво сам ударио дршком, циљао сам га у главу, а потом сам му гурнуо сечиво у грло. Нисам се замајавао да ослободим сечиво из Татјанине кухињске крпе. Глатко је просекло и крпу и врат проклетог деда мраза. Крв је куљала, а ја сам секао. Његове шаке су ме ударале, испрва јако, па све слабије, да би напокон клонуле.

„Тајо!” викала је Александрија. „Тајо!”

Рукавом сам обрисао лице. Устао сам и шутнуо беживотно чудовиште. Глава се закотрљала. Тек тада сам схватио шта се десило. Зграбио сам Александрију и чврсто је стиснуо уз себе. Обоје смо плакали.

Однекуд се зачула рафална пуцњава. Нисам био у стању да одредим да ли долази из правца јелке.

Пренуо ме је шушањ у близини. Хитро сам покупио нож са тла и шмугнуо одатле. Трчао сам до стана, плућа су хтела да ми експлодирају, саплитао сам се и бректао, али ни секунде нисам застао. Александрија је у мом наручју била лагана попут пера, а можда ми се само учинило.