Александрија је ушла у дневну собу и нацртала се испред телевизора. „Тајо”, питала је умиљато, „хоћемо ли ићи да видимо јелку?”
Искривио сам врат, глумећи да ме занима шта говори лик са екрана. Александрија је поновила моју кретњу.
„Већ сам је видео”, рекао сам.
„Али ја нисам!” подвикнула је, раширивши руке. Очи су јој биле велике и прелепе, исте мајчине.
„И није нека, право да ти кажем”, наставио сам да је зачикавам.
„Тајо!”
„Што те мама не води?”
(више…)Пред продавницом сам набасао на Деда Мраза.
Ништа чудно, дабоме, јер децембар се ближио крају и црвена су се одела могла срести на сваком кораку.
„Хеј, добри човече”, обратио ми се, седећи на великом џаку пуном оних дедамразовских ствари, „купићеш ми цигаре?”
„Како, молићу?” изненадио сам се. Годинама нисам проговорио са неким од њих. Речи су ми испаравале заједно са дахом.
„Купи ми цигаре. Било које, само да нису женске.” Накашљао се, пљунуо у страну, па стао да претура по џеповима. „Упаљач имам”, рекао је. (више…)
Миле Радић 