ДЕВОЈЧИЦА КОЈА ЈЕ САЊАЛА

Девојчица се пробудила иза поноћи.

„Тајо?” позвала је.

„Ту сам, срећо”, јавио се човек.

Приметила га је у помрчини, силуету у фотељи крај отвореног прозора. Иза његових широких леђа видела је празан свет и безброј звезда.

„Жедна сам”, рекла је.

Додао јој је шољу из које је отпила неколико гутљаја воде. Малко је и просула. Цурнуло јој је низ браду, на мајицу са шареним словима, светлуцавим у мраку.

„Јеси ли лепо сањала?” питао ју је.

„Јесам”, осмехнула се, дланом бришући уста и браду. „Била сам на неком пропланку, са два вучјака. Играли смо се лоптом.”

Човекова је шака нежно разбарушила њену косу.

„Има још до јутра”, рекао је, „спавај. Узми и мој сан.”

„Добро.”

Спустила се на јастук. Човек ју је ушушкао.

„Спавај”, поновио је тихо.

„Тајо?” зевнула је. Капци су јој били тешки. Склопила је очи.

„Молим, срећо?”

„А кад ћеш ти сањати?”

„Ништа не брини”, чула га је пре него што је заспала, „може тата и без снова.”

УТОРКОМ ЂУБРЕ ОДНОСЕ

Скинуо сам јакну са чивилука, па, шаке спуштене на кваку, рекао: „Одо’.”

„Аха”, узвратила је Ана са угаоне гарнитуре у дневној соби. Није се покренула да ме испрати. Већ дуже време се нисмо љубили у одласцима и доласцима. „Не заборави ђубре.”

„Молим?”

„Уторак је.”

„Добро, добро.”

Зелена канта као да ме је чекала покрај капије. Испуњавале су је спљоштене пластичне флаше и кесе са отпацима из кухиње, а била је ту и понека моја књига. Ана је редовно говорила да морам имати прави посао, да ме писање неће прехранити и да сам бадава потрошио паре у штампарији. Нисам се расправљао са њом. Нисам имао шта рећи у своју одбрану кад су на тавану чамиле две кутије непродатих прича. Мало по мало, Ана ме је ослобађала тог терета. (више…)

КИША ЗА ЧОВЕКА

Причали су Сајину да је последња киша пала у ноћи када се родио.

„Киша?” понављао је док није порастао. „Шта је то?”

Као и друга деца, није могао да разуме о чему старији говоре.

Киша је плач анђела над нама”, рекли су му. „Од њихових суза овај се свет изнова рађа.”

Када је навршио десету годину, питао је оца: „Јесу ли анђели кивни на нас, па нас више не гледају?”

Отац је слегнуо раменима јер другачије није умео да одговори. (више…)

АСТЕРОИД

Двадесет трећег августа безимени астероид уништио је запад Африке. А можда то и није био астероид, можда се радило о паду ванземаљске летелице или научном експерименту који је пошао по злу. Можда је какав љутити бог треснуо песницом и збрисао са лица Земље читаве народе. Небитно. Остатак света готово да није ни приметио да више не постоје Екваторијална Гвинеја, Камерун, Обала Слоноваче и још десетак држава. Напослетку, ко је у Бугарској познавао неког из Гане? Ко је из модерне Француске уопште размишљао о Габону? Нико. Себични и кратковиди житељи двадесет првог века, накљукани лековима за смирење и америчким печеним пилећим крилцима, још увек у страху од неког новог вируса, нису трошили мисли на Африку – њих су у потпуности задовољавале разигране задњице на екранима паметних телефона. Додуше, појавиле су се на мрежи краткоживуће вести о поменутом догађају, чак и понеки снимак, али је то углавном прошло незапажено. Ударни талас што је продрмао планету приписан је локалним померањима тла и кретању тектонских плоча, па се нико није упуштао у дубљу анализу. Појава цунамија више није била главна вест, био је то само још један наслов у новинама. Тоне и тоне прашине што су замрачиле небо објашњене су као ретка метеоролошка појава, то су ветрови разносили песак из Сахаре. Нико се није запитао да ли је од Сахаре ишта остало. (више…)

ПРОДАВАЦ ЧУДНИХ И ВАНРЕДНИХ НАПИТАКА

Пре неколико дана залутао сам на пијаци и обрео се пред тезгом коју никада раније нисам запазио. На њој су биле нанизане свакојаке посуде и флаше у различитим облицима, малене бочице попут оних за отрове, али и петолитарски балони, и све је то било провидно и испуњено разнобојним течним стварима од којих поглед није могао да се одлепи. Опчињен таквим шаренилом, заборавио сам како се корача. Преда мном као да се дуга расточила.

Приђи, драги пријатељу”, позвао ме је продавац, човек година одмаклих у оно доба када се више не броје, помало погурен и збрчкан, а надасве бркат. „Пробај моју робу, цењена муштеријо. Оваква пића другде нећеш наћи, толико су изузетна, а цене су поштене колико је искрено вилинско срце.”

„Само сам у пролазу”, промрмљао сам, али сам га послушао.

Пришао сам тезги и загледао се, не знајући чему око пре да окренем. Најзад, показао сам прстом пластично буренце у ком се таложило чисто злато. (више…)

ЖРТВА

У току ноћи пао је снег. Влажан и тежак, полегао је по крову усамљене куће и притиснуо врата, па се човек помучио да их отвори. Добар део јутра потрошио је да рашчисти стазу до бунара и шупе са кокошкама. Зима тек што је почела, а већ је показала зубе. Човекова коза угинула је када је лед оковао реку.

У кући је жена спремала доручак – погачу са нешто мало меса. Поред пећке, умотана у крзна, сићушна, кмечала је беба. Ватра није могла да одагна студен из одаје.

Идем по дрва”, рекао је човек пошто је појео оно што му је следовало, а то није било довољно.

„Немој далеко”, опоменула га је жена.

Није желео, али је морао. Кућа се налазила посред равнице коју је својом њивом звао, иако је покушавао да обрађује тек парче земље. У околини није остало стабала да их посече. Са секиром на једном рамену и намотаним ужетом на другом, запутио се ка шумарку хиљаду корака удаљеном. Рачунао је да ће до вечери завршити посао. (више…)

ЧОВЕК И ПЛАНИНА

У сенци планине шћућурила се малена кућа од белог камена. Није имала прозора, а врата су била одшкринута. На равном крову дремала је дивокоза и пар орлова свијао је гнездо. Вишкана је ту стигао након тринаестог пуног месеца свог путовања, пратећи реку што је пресекла Велику равницу. Река се данима сужавала, да би се код камене куће преобратила у поточић који се улива у наткривени бунар.

Вишкана је био жедан и гладан, па је завирио у кућу. У њој је затекао жену што себи плете џемпер. Када га је видела, прекинула је посао и пожурила да постави сто. Понудила му је дивокозино млеко и кајгану од орловског јајета.

Пошто се намирио, Вишкана је питао: „Ова река под планину иде, да под њом умре или себи са друге стране излаз нађе?” (више…)