СЛОВО СУДБЕ

Писар судбине марљиво ради у својој канцеларији. Два је после подне, облачно је и мирише на зиму. Још читав сат до краја радног времена. Пије четврту кафу, а гладан је и осећа благу аритмију у грудима.

Лако је онима што бележе дане – мисли – дани трају од јутра до мрака, ноћи се ретко када рачунају, бар је тако било у његовој младости, дабоме. Ситне зависти међу колегама, оговарања због неупарених боја и јутарњи пољупци. Неслане супе и редови пред касом. Огреботине од ружиног трна и бушне чарапе. Нема ту много мудрости ни жуљева од пера. Али будућност исписивати – тако мисли – е, то је посао.

(више…)

Advertisements

ЈЕДНЕ ЗИМСКЕ НОЋИ

Са друге стране шоферке су мрак и друм што се одмотава пред фаровима аутобуса. Преко возачевог рамена посматрам како пахуље тромо налећу на стакло. Крупне су, распрскавају се и топе. Брисачи их одгурују, шкрипе.

Гледам, поспан, црно и бело, црно и бело.

Ништа није као вожња у ноћи.

(више…)

СВАКИДАШЊИЦА

… јутро.

Ово је сервисни инфом Градске службе.

Због мањег квара у климакибсистему нема прецизних података о температури. Поуздано се зна да је нешто изнад просечне и да варира плус-минус пет стандардних степени сваких пола часа. Дежурни шалтери нас уверавају да нема опасности по становништво, као и да је све под контролом. Очекује се да ће проблем бити отклоњен после подне или у току ноћи. Уколико буде данас, у периоду 18.15-18.45 следује нам киша јачине стандардног пљуска на територији читавог Града, предвиђена годишњим планом и програмом за еколошко-климатску толеранцију.

Наглашава се да није реч о терористичком упаду у систем.

(више…)

МРТВИ И МИ

Милана није волела мракове. У њима је умела да се изгуби, а једном су је и опљачкали у пасажу иза робне куће.

Није волела ни да ради другу.

Изашла је из продавнице, претходно погасивши сва светла, окренула кључ, гурнула врата да провери, па намакла решетке. Улица иза ње је била тиха. Чкиљава бандера на ћошку зујала је као пред смрт.

(више…)

ОНАЈ ШТО ПИШЕ ЖИВОТЕ

Девојка је зајапурена, журила је, зној јој се у крупним капима слива низ чело.

„Треба ми помоћ“, обраћа ми се дрхтаво.

Кажем: „Сигурно“, па на тезгу одлажем шољу са већ хладним чајем од камилице.

Она ми показује длан. „Испала ми је линија живота!“ Уздржава се да не заплаче. Усне су јој искривљене у болном грчу, очи крупне и пуне суза.

(више…)