ОПЉАЧКАТИ ЗМАЈА

Једног је јутра, трошећи последње бакрењаке на бедни доручак у некрштеној крчми поред пута за Тврдиград, Јавор начуо да се у близини још може приметити какав змај и да је управо тај змај, дабоме да јесте, онај што су га виђали и очеви одрпаних дрвосеча који су о њему приповедали. Наћулио је уши и сазнао да би требало поћи на север, у дубину шуме. Стрпавши бајати хлеб у џеп огртача и прогутавши млако пиво у цугу, изјурио је одатле, право до штале где је сакрио опрему, па, не часећи часа, кренуо у потрагу. Било је то тешко време за њега, поготово од како је стари мајстор Драгодар преминуо у наручју путујућих курви непуне две године раније. На прсте једне руке могао је набројати добре дане, ето, толико се сналазио у послу и међу људима. Углавном гладан, прљав и дотрајалих ђонова, смуцао се од села до села, од вароши до вароши, и тако у круг, али увек је стизао касно, када би велеградски благоловци већ опељешили змаја. Буђелар му је био празан, потрошио је све што је са Драгодаром украо. Додуше, ни змајевима нису цветале руже. Они који су избегли пљачку, склањали су се у планине, у недоступне пећине далеко од људских насеља, а други, убедачени и шворц, одлучили су да мир потраже у прекоморским земљама вилењака. Јавор је за те две године, од како је радио сам, нашао три змаја – и једну аждају, али се она није рачунала; аждаје су се гнушале свега што су змајеви обожавали – и сва три су била без пребијене паре. Са последњим се жестоко потукао. Да није био матор и напола окамењен, остао би Јавор без главе. Извукао се са поломљеним копљем и кажипрстом леве шаке, размађијаном мрежом и огреботином на челу. Да је бар дукат од све муке имао, али – авај! Такав је био занат пљачкаша змајева. Знао је Јавор мајсторе који су завршили без удова или чак скроз изједени. (више…)

НА КРАЈУ ПУТА

Негде иза последње звезде, Путник се среће са мудрим програмом.

„Шта тражиш од космоса?” пита га програм.

„Заборав”, одговори он.

„Не брини. Нико те неће упамтити.”

ФЕНГ ШУИ

Сунце нипошто не сме бити заклоњено другим објектима. Месеце је најбоље распоредити по ободу система. Полови планета морају бити прекривени ледом да би привлачили светлост. Астероидни појас обавезно изместити што даље од средишта, тамо где неће реметити путање светова.

НОЋНА

Двадесетак минута иза поноћи девојка је утонула у сан.

Напокон”, проговорио је Гал, непомичан до прозора.

Кандид се одвојио од стојеће лампе поред кревета. Наднео се над девојком, као да провера да ли заиста спава. Неколико тренутака је ослушкивао њено равномерно дисање, а онда се искезио.

„Мој ред”, рекао је и хитро се увукао под ћебе.

„Како то мислиш – твој ред?” намрштио се Гал.

„После Небоја сам ја, ето како”, брецнуо се Кандид.

Приљубио се уз девојчина леђа, загњуривши јој лице у косу. Отео му се уздах задовољства. (више…)

ДЕЖУРСТВО

Глас за упозорење се опет јавља у канцеларији Свесвемирских исправљача. Човекомашина се трза из дремежа. Чита на екрану да се Земља прегрева. Псује и ресетује је.

ОРАХ

Пољубила ме је једног јутра када се враћала из продавнице са врућим хлебом и јогуртом. Прво у убраз, а онда и у уста. Било је облачно, прохладни октобарски дан са кишом у најави. Скупљао сам опало лишће испред куће и тај ме је пољубац, иако дуго очекиван, изненадио. Не знам зашто – можда због њеног загрљаја, а можда сам одувек био збуњен – али сагнуо сам се, у трави нашао орах и гурнуо јој га у шаку.

„Немам ништа друго”, рекао сам.

„Биће довољно”, насмешила се.

И касније, сваке године на почетку јесени, када би се крошње у нашој улици позлатиле, подсетио бих је на то.

„Памтиш ли наш први орах?” питао бих.

А она би из џепа извадила један.

„Сваки је попут њега”, казала би.

ПИСАРИ ДАНА БУДУЋИХ

Мајстор Гаврило се накашљао, онако, из све снаге, као да се коначно од душе растаје, и сва прозорска стакла су се затресла од тог звука. Потрајало је то кашљање добрих два минута, таман да се сви који смо били присутни у писарници окренемо ка њему. Многи од нас су га погледали искрено забринути, а само је Жарослав деловао озлојеђено што му омета посао. Баштенски патуљци никада нису патили од сувишне емпатије, можда зато што су њихови светови били малени и иза ограде. Из истог разлога их нико није звао на журке, али то је небитан податак.

„Мајсторе”, питао је неко из секције за бојење, „јеси ли добро?” (више…)