РАСКРШЋА

Предала се.

Знала је да нема довољно доброг оправдања за то, да једноставно не постоји оправдање, али понестало јој је снаге да се бори. Говорила је себи да ће бити боље, сваког дана је то чинила, сваког јутра се надала, сваке ноћи молила.

Чак и када ју је отац тукао.

Стискала је зубе, грчила се под његовим песницама и, док је пљувала крв, говорила је себи да ће отац колико сутра престати да пије. Када јој је поломио два ребра, а полицајац и тип из хитне помоћи је убеђивали да га пријави, она је покушавала да верује да није намеравао да је повреди. Отац је био шупаљ човек. Кроз њега је ледени ветар дувао, такав да јој је увек било хладно у његовој близини.

(више…)

ВАМПИРСКИ САТИ

Тата се касно вратио из фирме, прошло је осам и напољу се увелико смрачило. Мама и ја смо га дочекали у предсобљу. Она је преузела кесу са намирницама и однела је у кухињу, а ја сам му помогао да се извуче из одела. Избројао сам туце нових огреботина на оплати. Наглас сам приметио да лево раме шкрипи.

„Треба заменити вентил”, прогунђао је тата, „али не мора још. Још ради.”

„Како је напољу?” питао сам га.

„Проходно”, рекао је, „мада су опет оманули са прогнозом.”

Отетурао се до фотеље поред прозора и сручио се у њу као покошен. Испружио је ноге, уздахнувши са олакшањем. Чуо сам како вампири насрћу на спуштене металне ролетне иза њега. Чуо сам како му је колено шкљоцнуло. Радио је смену и по у погону и после тога дошао кући по мраку. Могао сам да замислим како му је. Још шеснаест година до пензије.

(више…)

ВИЛИНСКА

Није лако волети вилу.

Ко је једном пробао – зна.

Ја сам до бесвести био заљубљен у ноћну вилу што је становала две куће од моје. Можда није била најлепша од вилинског соја, али свакако лепшу нисам ни тражио.

Када бих је изјутра срео пред пекаром, златокосу и насмејану, заборавио бих рђаве снове и колико година имам. Када би ме погледала очима боје летњег свитања, колена би ми заклецала. Када би ми пожелела пријатан дан, глас би ме напустио.

Непрестано сам размишљао о пегицама што су јој се по образима као звездана прашина просуле и о њеним хаљинама које су ветрови миловали.

Да јој то кажем – нисам умео, нисам смео.

Јер није лако волети вилу.

(више…)

НЕЗАСПАЛИ

Друга је ноћ како нам неко из комшилука краде сан. Сваких пар минута чује се шкрипа, отужни цвилеж, не прегласан, али упоран и досадан, као да је нешто зарибало, па метал чеше о метал, звук од ког се кожа јежи, гори од зујања комарца у мраку. Ни Лена ни ја не можемо да заспимо. Та је шкрипа мучење, попут оног кад ти капи воде падају на чело, постаје несносна, буши нам лобање. Преврћемо се у постељи, лежимо на леђима једно уз друго, па се окрећемо на бок, леви, а онда десни, гурамо се гузицама, преплићемо удове, жмуримо на силу и стискамо зубе, да се смиримо никако не успевамо. Лена пали светиљку поред кревета, уздише, гаси је. Плафон изнад нас је црн, можда и он шкрипи. Очи су ми крваве и једва трепћем, хтео бих да их затворим, не успевам. Ленина глава је поред моје, њена коса ми упада у уста, од муке ћу је појести. Њено стопало ме шута, јер само сам јој ја близу. „Не могу више”, каже и глас јој пуца, само што није заплакала. Чини ми се да је поноћ одавно прошла. Питам се кад ће се будилник укључити. Постајем очајан. Уморан сам, баш уморан.

„Не могу”, понавља Лена, сада режи, бес је обузима, „не могу, желим да спавам.”

(више…)

ДВА ПИСЦА

Враћао сам се од издавача, у предвечерје каквог спарног понедељка, јунског, што мирише на пљускове. Са рукама у џеповима и рамена погнутих под теретом два или три питања за која одговоре већ месецима нисам налазио, корачао сам полупразном улицом, никуда не журећи, јер будућност још ниједном није закаснила. Човек који се испречио преда мном прекинуо ми је мисао.

„Поштовани господине!” обратио ми се прегласно.

Мајица на њему била је изгужвана и флекава од мастила, а панталоне закрпљене на колену. Необријан и грозничавог погледа, сасвим је наликовао на пијанца, од оне феле што смрди по граду и спопада пролазнике. Обема је рукама уз груди стискао гомилу папира исцепљених из свеске на широке и уске линије.

Намрштио сам се, нимало расположен за шупље разговоре. „Немам ситно”, рекао сам.

(више…)

ПРИЧА НЕВИДЉИВОГ ЧОВЕКА

Тамнокоса девојка у жутој, лепршавој хаљини нагло се зауставила на улазу у продавницу, тик испред мене. Мало је недостајало да се закуцам у њу. Навикнут на сличне ситуације, сачекао сам да се покрене. А она је извадила новчаник из торбице, забринуто прегледала његов садржај – могао сам избројати новчанице, није их било много, све саме стотке, ниједне хиљадарке – па закорачила ка колицима. Прешла ми је точком преко стопала и није чула мој јаук.

Узео сам корпу и храбро крочио међу полице. Ни мој буџет није био много јак. Дошао сам по хлеб, парче траписта и броколи. Застао сам код чоколада, у искушењу да узмем ону црну са чилијем, али сам одолео. Плата неће поранити, опоменуо сам себе, треба струју и комуналије регулисати. И док сам ту рачунао, загледан у шарене амбалаже и високе цене, два дебела тинејџера се се залетела у мене. „Ало, бре”, викнуо сам љутито, „манијаци!” Нису се ни окренули, галопирајући ка гуменим бомбонама.

(више…)

СНОВИ, СРЦА, ЗВЕЗДЕ

Куцнуо је и тај час.

Представљам вам своју прву књигу.

У питању је електронско издање из кућне радионице. ПДФ варијанту сам ја одрадио, а брат се потрудио око ЕПУБ-а. Препоручујем вам ЕПУБ, поготово ако читате на екранима телефона и таблета – комотнији је и прилагодљивији. Ради квалитетнијег доживљаја, у подешавањима програма за читање укључите стилове и коришћење фонтова приложених у документу.

https://mega.nz/file/Qd0WxBiY#uxT4-gMYf8Pj4BCAx3i9ljhDjFPLFvB2azwlI6SgvSY

Одмах ћу вас упозорити да се ради о збирци прича које сте на овом блогу могли прочитати. Дакле, ништа ново вам не нудим. Свеједно, надам се да ће наћи понеки заинтересовани читалац.

Мали корак за човека, велики за писца.

ПОСЛЕ КИШЕ

„Пепељуге не постоје”, рекли су ми. „Бајке лажу. Одрастао си, јеси, зар не?”

Одмахнуо сам руком као да су њихове речи досадне мушице које терам од себе. „Бајка је прича, живот је прича”, одговорио сам, „а дрво расте док га има.” Нисам сигуран да ли сам заиста веровао у то или сам само желео да ме оставе на миру.

Прошао је читав месец од једног летњег пљуска и сусрета са девојком риђе косе. Враћао сам се из фирме, дан готово да се није разликовао од претходног, а онда је почела киша. Сручила се на улице попут љутите реке са неба. Мокри до голе коже, нашли смо заклон у пасажу код градске библиотеке. Хаљина на њој била је бела, а лице посуто пегама. Осмехнула ми се и омађијала ме. Заиста јесте.

Још је падало када ме је напустила. Изула се и босонога отрчала у непознатом правцу. Иза ње су остале балетанке, наранџасте, број тридесет шест.

(више…)