СТАКЛЕНА ЦИПЕЛА

Пришао јој је. Његов осмех учинио је да јој се образи зарумене.

Дозволила му је да је узме за руку. Најежила се од тог додира.

Није желела да га пусти.

„Хоћеш ли“, рекао је, „да плешемо?“

Климнула је главом и стиснула зубе.

Проклета ципела ју је до крви жуљала.

Advertisements

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ НА ЗЕМЉИ

Туђинска летелица изгледала је као нешто живо, спој китовског тела и усталасаних машинских делова са анимираним ознакама Агенције. Проценио сам да има десетак метара у дужини, плус још пет ако се урачунају и метални пипци што су се увијали за њеним репом. Тик изнад спорадичних и сувих стабала, нечујна, пратила је крдо слонова, туце одраслих са једним младунчетом. Животиње нису биле узнемирене њеним присуством. Нехајно су брстиле лишће и живеле своје слоновске животе.

Звезда се закуцала у зениту. Расхладни систем моје униформе није могао да се избори са температуром. Тужно сам размишљао о хладовини базе и леденом пиву, истовремено пријавивши дежурном квар одела. Зној ми је лио низ чело, али сам одбијао да га обришем. Сваки сувишан покрет био је – па, у сваком случају сувишан.

(више…)

АРТУР

Из језера ме је дозивао женски глас, тих и заводљив.

Прекинуо сам куцање поруке на телефону, па се по навици осврнуо око себе.

Глас ми се опет обратио.

Из воде је изронила рука. У руци је био мач. Деловао је моћно, сјајан, дугог сечива и рунама украшене дршке.

Пожелео сам га истог момента, али сам смогао снаге да одмахнем главом.

„Уз двогодишњи уговор“, глас је био упоран, „може и на рате.“

У ПОЛА НОЋИ

Касно сам дошао у стан, после једанаест. Смрдео сам на градски превоз и туђе речи. Био сам превише уморан да вечерам, чак и да укључим веш-машину. Свукао сам се и стао под туш. Вода је била млака, текла је низ мене у брзацима, а ја сам јој се предао и жмурио. Десетак минута касније одвукао сам се до кревета. У пролазу сам укључио вентилатор, да ми бар његово зујање одвуче пажњу од врућине. Го, само сам се стропоштао на душек и остао тако. Чини ми се да сам одмах заспао.

Пробудила ме је експлозија. (више…)

ДРУМСКА ПРИЧА

Вече је, осамдесет на сат. Аутостопер подигнутим прстом скреће пажњу на себе. Онај испред мене успорава и пуца му у главу. Истрчавам из кола, грабим његов ранац пре него што још неко стане.

ЂАВО НА ПОТЕЗУ

Ђаво је љут и каже: „Дај ми још једно пиво!“

Негодујем, али ипак устајем од стола, па се одвлачим до фрижидера по нову лименку црног. Додајем му је, а он је бучно отвара.

„Није хладно“, гунђа.

„Сад већ претерујеш“, одговарам. (више…)