ПОСЛЕДЊИ ЉУДСКИ РАТ

На измаку двадесет првог века број интелигентних машина троструко је премашио људску популацију. Било их је на сваком кораку, у свакој кући и институцији, микроскопских за медицинску употребу и надзор и оних џиновских на градилиштима и коповима. Контролисале су апсолутно све – од климатских услова у урбаним срединама до породилишта и геронтолошких установа, новчане трансакције, аутомобиле на друмовима, ваздушни саобраћај, производњу и дистрибуцију лекова и хране, па и читаве војне комплексе. У почетку се сматрало да свет постаје боље место, али се испоставило да није тако. Претерана аутоматизација и тежња ка смањењу трошкова дневно су десетине хиљада људи остављале без посла. Испоставило се да за такав вишак радне снаге нема никаквог решења. Социјални системи су убрзо пукли, гурнувши читаве државе на ивицу банкрота. Раслојавање се продубљивало, богаташи су се затварали иза бедема и полицијских кордона, док су градове преплавиле организоване банде. Ред је било све теже одржавати. Међународне банке и монетарни фондови исцрпљивали су иначе посустале економије, шизофрене светске силе претиле су једна другој, а мигрантске токове нико није био способан да обузда. Очекивао се сукоб планетарних размера, али онај што је уследио изненадио је и најокорелије песимисте.

(више…)

СУЗЕ

Чекао сам превоз, а она је седела на клупи поред, оборене главе и са отвореном књигом у крилу. Хаљина на њој била је плава попут летњег неба изјутра. Окрзнуо сам је погледом и закључио како има предивну косу, црну, дугу и таласасту. Чини ми се да је била десетак година млађа од мене.

Приметио сам да плаче.

Није моја ствар, помислио сам, па проверио колико је сати. Имао сам времена до приспећа аутобуса.

Коракнуо сам ближе њој.

„Да ли је све у реду?” питао сам.

Подигла је лице ка мени. „Ах”, уздахнула је, „јесте.”

Очи су јој биле пуне суза, сливале су јој се низ образе и капале са браде. (више…)

НИЈЕ ЉУБАВ ЈЕДАН УГРИЗ

Матори је од раног јутра гунђао и изгледало је да не намерава да престане. Доручак га није омео, а није ни ручак, ма колико обилан био. Зајапурен и упљуван, махао је рукама и трупкао стопалима по поду, не знајући како да се ослободи љутње што га је спопала. „Куда иде ова држава”, непрестано је понављао, доливајући себи ракију у чашицу, „кад се крвопије могу мешати са честитим светом? У моје доба се то није могло десити! Срамота! Зубоње да нам буду комшије! Нема друге него да се пакујемо!”

Мама је безуспешно покушавала да га смири. „Ћути, несрећо”, претила је прстом, отимајући му флашу, „немој да те неко чује! Данас се не смеју користити такве речи. Људи и никако другачије! Зар пензија да ти оде на казне?”

Нека ме казне, проклети били! Хоћу да кажем!”

„Аман, човече, ућути!”

А ја нисам слушао. Покушавао сам да поправим напајање свог рачунара, двапут одустајао од тога, гледао неки документарац о производњи тенкова, схватио да је реприза, а онда се латио читања стрипова. Око пола седам увече узео сам јакну са чивилука у предсобљу и објавио да идем на посао. (више…)

НОЋНА ВОЖЊА

Равница и ноћ дужа од ње.

Друм се пружа кроз уснула поља сунцокрета, као да хоће џиновски Месец да сустигне.

Понеки облак, на небу закуцан, звезде, безброј звезда, неми бескрај над светом.

Прилика поред пута, девојка или нешто налик њој, чека.

У даљини – фарови долазећег аутомобила, снопови белог светла секу таму, све је гласније брундање времешног мотора.

Прилика, шта год била, чека. Подиже шаку да заклони очи. Хаљина се таласа на благом ветру, јарко је плава, до колена досеже.

Аутомобил се зауставља. Човек за воланом се нагиње изнад празног сувозачевог седишта, неспретно отвара врата.

Не примам стопере”, каже грубим гласом.

Има неколико година више од четрдесет и лице свог оца. Зарасло је у проседу браду, упалих образа, носи га попут туђег терета.

(више…)

ДЕВОЈКА КОЈОЈ ИМЕ НИСАМ УПАМТИО

Јеси ли икада писао дневник?” питала ме је.

„Не”, рекао сам. „Ја све у глави чувам.”

Насмејала се. „Онда многе ствари заборављаш.”

Слегнуо сам раменима. „Заиста”, признао сам.

Име јој нисам знао. Никако нисам успевао да га запамтим, иако сам га чуо бар двапут. Марина. Или можда Наташа. Било је то неко сасвим обично име, али ми није полазило за руком да га повежем са њом. Вероватно сам сматрао да јој не пристаје. За мене је она била девојчица или, ређе, када сам био посебно романтичан, принцеза.

У то време радила је у трафици поред моје зграде. Затворена у скучену лимену кутију и окружена шареним насловницама дневне штампе, сваког јутра ми се осмехивала као да баш мене чека. Њена златна, таласаста коса подсећала ме је на равницу из које сам дошао, на бескрајна поља пшенице када их ветар зањише.

(више…)