КУПОНИ

Касирка каменог лица је брзином муње откуцала робу коју сам претходно изручио из корпе. Додуше, није ту било превише робе – чоколадно млеко од пола литра, две паштете и месни нарезак, тегла киселих краставаца, јефтина паста за зубе, кифла сумњиве старости и глицерински сапун, онај зелени. Цегер сам заборавио да понесем, а кесу из принципа нисам желео да купим. Потрпао сам робу у џепове јакне, трудећи се да будем подједнако брз.

„Хиљаду три динара”, рекла је касирка, једва померивши усне.

„Платићу картицом”, узвратио сам.

„У реду.”

Терминал је двапут одбио да прихвати трансакцију, да би напокон објавио да је тражени износ скинут са мог рачуна.

SOUL ISSUES

ЉУБАВНА

Шапнем.

Да нико не чује.

Нико, па ни она.

МУКЕ ЉУДСКЕ

Кроз прозор посматрамо како се дивовски ванземаљски конструкт удаљава.

„И ови”, уздахнем, „одоше.”

„Већ су трипут навраћали”, каже ми жена.

„Је л’?”

„Аха. Можда нас коначно неко удоми.”

Крајње је време. Заслужили смо.

ТАМО ГДЕ СЕ ПУТ ЗАВРШАВА

„Ко си ти?” питам је.

„Ја сам”, каже, „она што чека на крају сваког пута, јер живот и није ништа друго него пут.”

Гледам је, и познату и никада виђену.

Никако лице да јој разаберем, оку измиче.

„Живот ти поклањам”, осмехује се или ми се причињава.

Узвратим: „Како смрт ишта слично може учинити?”

„Може те посаветовати да се натраг окренеш”, каже, „не мораш пут окончати.”

ДРЖ’ – НЕ ДАЈ! [102]

ДЕДАМРАЗОВСКА

Александрија је ушла у дневну собу и нацртала се испред телевизора. „Тајо”, питала је умиљато, „хоћемо ли ићи да видимо јелку?”

Искривио сам врат, глумећи да ме занима шта говори лик са екрана. Александрија је поновила моју кретњу.

„Већ сам је видео”, рекао сам.

„Али ја нисам!” подвикнула је, раширивши руке. Очи су јој биле велике и прелепе, исте мајчине.

„И није нека, право да ти кажем”, наставио сам да је зачикавам.

„Тајо!”

„Што те мама не води?”

НЕСУЂЕНИ

Питао сам шефицу да изађем раније са посла. „Морам до банке”, рекао сам, „кредит да рефинансирам.”

„Сад ми је јасно зашто си јутрос дошао скоцкан”, одвратила је.

„Не могу у град ићи ко клошар”, побунио сам се.

„Добро, добро. Нека те неко замени на каси и бежи.”

На брзину сам средио пазар, па се пресвукао и крпом угланцао ципеле. Сако сам позајмио од брата, пошто је моја јакна била поприлично офуцана, добра за гужву у јавном превозу, али не и за прилике од посебног значаја. Чак сам и кравату везао, убеђен да са њом изгледам озбиљније, као човек који никада не касни са плаћањем рате кредита. Колеге су ми се смејале када сам изашао из продавнице. Трудио сам се да не реагујем на њихове пошалице, премда су ми се образи зажарили.

ВРАЧ ПОГАЂАЧ

„Још сам у форми”, насмешио се, посегнувши за другим каменом.

ЉУБАВ У ПРИЧИ

Срели смо се две стране пре краја књиге.

Није било касно да се заволимо.