Сасвим смо се случајно срели, на тој клупи с које су се боје ољуштиле, у парку на почетку јесени. Лишће је падало по нама.
„Недостајеш му“, рекао сам.
Узвратила си: „Знам. Исправићу то.“
Гледао сам облак како бледи на плаветнилу неба.
„И мени недостајеш.“
Шапнуо сам.
Насмешила си се. „Не мари.“
Миле Радић 